Zaboravili ste šifru?
Niste registrovani? Iskoristite svoj postojeći nalog

Poreklo psa

Pas je najstariji sisar mesožder koga je čovek pripitomio; on ga je sledio širom planete, po svim geografskim širinama. Jedinstveno za njegov rod, zajednička istorija traje više od 10 000 godina.

U početku su kohabitirala nomadska plemena i čopori vukova, goneći istu divljač po zajedničkim teritorijama, zahvaljujući analognim lovačkim tehnikama. Protekle su hiljade vekova pre nego što je dovršen proces pripitomljavanja vuka i pre nego što je čovek, koji je napustio nomadski način života, stekao lakonogog pratioca u lovu, izuzetnog njuha i sluha.

Njegovo poreklo, još uvek kontroverzno, nije sprečilo Cannis jamiliaris da se izmeni u više stotina rasa i da danas ima raznoliku sudbinu, zahvaljujući svojim mnogobrojnim vrlinama: obdaren sposobnošću prilagođavanja koja se retko sreće, poletni trkač i plivač, budni čuvar, instinktivni zaštitnik, druželjubivi igrač koji žudi za nagradom, odan svome gospodaru, on obavlja različite poslove prilagođene današnjem načinu života. Što se tiče sveta sporta, on bi se ubuduće teško mogao lišiti ovog neumornog atlete, spremnog na sve izazove.

KO JE PREDAK PSA, ČOVEKOVOG NAJSTARIJEG PRIJATELJA?

Prvi tragovi pripitomljavanja pasa vraćaju nas 10 000 godina unazad, kada su praistorijski ljudi još uvek živeli od sakupljanja plodovailova. Od tada je istorija pasa usko povezana sa istorijom čoveka, koga je sledio na svih pet kontinenata, prilagođavajući se, kao I on, različitim klimatskim uslovima i geografskim područjima.

Pas pokazuje polimorfizam koji nikada ranije nije dostignut u okviru iste vrste. Od čivave do napuljskog mastifa, sve je Canisfamiliaris, do te tačke da je danas nemoguće odrediti tip prvobitnog psa: da li je on bio mali ili veliki? Da li je imao uspravljene ili oborene uši? Ta i mnoga druga pitanja nastavljaju da se postavljaju u vezi sa njegovim poreklom: zašto je čovek pripitomio kanidu pre nego felidu, medveda ili nekog primata? Gde i kada se dogodilo pripitomljavanje?

Da li je pas postojao u divljem stanju ili je nastao pripitomljavanjem neke druge vrste i, ukoliko je to slučaj, koje i zašto? Otkriveno je poreklo konja, mačke i svinje, pa zašto onda toliko slabo poznajemo životinju koja nam je tako bliska? Jedan od mogućih odgovora na ovo poslednje pitanje je da su kanide, kao grabljivice na vrhu piramide ishrane, usled toga mnogo malobrojnije nego životinje koje su njihov plen i stoga manje predstavljene u fosilifernim zonama nego travojedi. Kanide iz praistorije, osim toga, pokazuju malo jasnih distinktivnih osobina, pa je vezu među njima teže uočiti nego kod felida.

Čovek, sa svoje strane, ima odgovornost za ovo relativno neznanje: bilo zbog loše prilagođenih metoda istraživanja, bilo zbog toga što su prioriteti istraživača na paleolitskim nalazištima koncentrisani pre na ljudske ostatke nego na tragove eventualnog pripitomljavanja pasa. Zbunjujuća je konstatacija da većina danas poznatih rasa nije bila određena do pre stotinak godina, a bili su potrebni milenijumi evolucije za diferencijaciju današnjeg psa od divlje vrste iz koje je potekao.

VUK, KOJOT ILI ŠAKAL?

Ma koja od ove tri pretpostavke bila prava, razborita je hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još pre 10 miliona godina. Ukoliko je upotreba prefiksa canis u imenovanju proučavanih fosila sve do sadašnje epohe bila pogrešna, docnije je, nasuprot tome, dobrodošla, zato što se pre 10 miliona godina u Severnoj Americi javlja Canis leopbagus, najstariji predstavnik roda Canis.

Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, denticija mu je tipično pseća, a udovi su trkačkog tipa. U ovom, još uvek ranom, stadijumu evolucije roda, nemoguće ga je vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala.

Izgleda da je ovoga puta Canis leophagus bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije; otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od pre 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida Starog sveta.

Dok izgleda da šakal i kojot vode poreklo od Canis cipio, prvi u Starom, a drugi u Novom svetu, vuk potiče od jedne međuvrste, Canis etruscus, veoma rasprostranjene u Evropi pre 2 miliona godina. Hladni klimatski uslovi kvaternara svedoci su nastali umnožavanjem varijeteta vukova.

Šakal (Canis mesomelas) Poreklo psa je dugo ostalo neizvesno: vuk, šakal ili kojot? Posle nedavnog otkrića skeleta na Dalekom Istoku, jednoglasno je odlučeno daje to vuk. Ipak, scenario pripitomljavanja nije još u potpunosti poznat.

Tako su, uslovljeni glacijacijom, prelasci preko Beringovog moreuza - koji se uvek prelazi suvih šapa - toliko brojni da postaje teško razlikovanje populacija vukova sa njegovih dveju strana. Za uzvrat, šakali i kojoti, koji su živeli u južnijim krajevima, nisu upoznali takve razmene i nezavisno su evoluirali. Ni jedan pseći skelet nije nikada otkriven u geološkim slojevima koji su prethodili kromanjonskom čoveku, 30 000 godina pre n.e.

Pre oko 10 000 godina pojavio se Canis jamiliaris. U odsustvu divljeg pretka, trebalo bi da je potekao od neke već postojeće vrste koja na njega dovoljno podseća da bi se objasnila tranzicija. Imamo izbor između vuka, kojota i šakala. Ukoliko ove životinje mogu međusobno da se reprodukuju, verovatnoća prirodne hibridizacije koja vodi pripitomljavanju je praktično nepostojeća: kojoti i šakali nemaju nikakve šanse da se ukrste, jer jedni žive u Americi a drugi u Starom svetu. Kojoti i vukovi sa jedne, a šakali i vukovi sa druge strane, mogli bi eventualno da se pomešaju, ali razlike u veličini i ponašanju čine hibridizaciju veoma malo verovatnom.

Izbor između šakala, kojota i vuka kao direktnih predaka psa je nešto delikatniji. Postoji sličnost po veličini između prva dva i preistorijskog psa; podaci o ponašanju idu u prilog poslednjeg, ali između preistorijskog psa, veličine bretonskog španijela i tadašnjeg američkog vuka, veličine doge, postoje toliki dispariteti da ih je bilo nemoguće povezati u tako kratkom periodu, u odsustvu međufosila. No, nedavno su veoma stari pseći skeleti otkriveni na Dalekom istoku, gde nije bilo ni šakala ni kojota, ali gde već veoma dugo živi vuk malenog rasta, Canis lupus chanco. Poslednja prepreka je, dakle, pala i vuk je jednoglasno izabran.

Studije socijalne strukture primitivnih ljudskih plemena i ponašanja vučjih hordi svedoče o približavanju ovih dveju grupa lovaca, među kojima otkrivamo brojne sličnosti: kao nomadi, ljudi iz kvatemara, u paleolitu, organizuju svoju društvenu zajednicu oko lova i prikupljanja plodova. Vukovi, sa svoje strane, budući da žive u hordama od deset do dvadeset jedinki, pre svega su grabljivci, ponekad lešinari, ali i vegetarijanci. I jedni i drugi love raznolik plen (zeca, dabra), pa i životinje koje su prilično krupnije od njih (jelene, severne jelene, sobove); oni love u čoporu, prilagođavaju se svim terenima i modifikuju svoj pristup prema okolnostima.

Vukovi radije biraju slabe životinje koje proganjaju smenjujući se, osim ukoliko organizuju prave hajke. Odnosni tipovi lova kod čoveka i vuka su uveliko razrađeni i uslovljavaju socijalizaciju i hijerarhizaciju plemena, kao i horde. U lovu učestvuju samo snažne jedinke, koje će stoga biti dominantne: drugi, mladi i ženke, iščekuju plodove lova u staništu. Isti plen, ista teritorija, ista tehnika, analogna socijaliazacija: toliko elemenata koji su doprineli približavanju čoveka i vuka. U stvari, da bi pripitomljavanje bilo moguće, životinja treba da se prilagodi promeni načina života, a ta supstitucija je utoliko lakša ukoliko su navike i način života sličniji.

Istorija nije lišena neuspeha u pripitomljavanju: Egipćani su uzalud pokušavali da ukrote hijene, lisice, gazele i velike felide. Dok su poljoprivreda i sedelački način života neophodni za pripitomljavanje vrsta kao što su ovca, koza ili svinja, vuk se prilagođava.

Mogu se, počev od ovoga, zamisliti okolnosti prvog pripitomljavanja. Privlačenje je verovatno prvo bilo uzajamno: privlačenje čoveka od strane vuka, koga posmatra u lovu i koji daje znak za uzbunu svojim zavijanjem; privlačenje vuka od strane čoveka, koji mu ostavlja ostatke svoje hrane ili mu dozvoljava da koristi zaštitu logorske vatre. Oni su bez sumnje potom sarađivali u odbrani lovne teritorije.

Usvajanje vučjeg mladunca nađenog u lovu izvesno čini sledeću fazu; jednom odgajen, morao je da se vraća u čopor, sve dok čovek nije stekao odanost neke od tih životinja. U tom slučaju ništa se ne suprotstavlja tome da se životinje razmnožavaju u ljudskim logorima i da u svojim genima fiksiraju transformacije koje sadrži ova promena načina života.

Ne postoji nikakav fosilizovani dokaz ovakvog scenarija i ne zna se u kom periodu se on odvija: sigurno tokom nekoliko hiljada godina (između 30.000 i 10.000 g. pre n.e.). Jedini dokazi su transformacije prouzrokovane pripitomljavanjem: smanjenje veličine životinje, skraćenje lica. Prve mumije daju ideju o izgledu psa: srednje visine (50 do 55 cm do hrbata), on ima uspravljene uši, dlaku srednje dužine, bujan rep, kratku njušku, što je zajedničko za primerak rasprostranjen na nalazištima na kojima su pronađeni tragovi pripitomljavanja, kako u Severnoj Americi, tako i u Kini, Evropi i na Srednjem Istoku.

Umnožavanje rasa pasa je fenomen koji je nastao neznatno posle njegovog pripitomljavanja. Uloga i upotreba primitivnih vrsta pasa ostaju malo poznate. Ukoliko su bili veoma rano korišćeni za lov, a verovatno i za stražu, ostaju mnoga pitanja o njihovoj funkciji pratioca u neolitskim društvima. Otkriće veoma starih pogrebnih običaja koji se odnose na pse ide u prilog veoma ranoj afektivnoj razmeni. Nasuprot tome, otkriće psećih skeleta na đubrištima u Kini, koji potiču od pre 5000 godina, sugeriše da su mogli biti korišćeni i kao hrana. Još jedan veliki znak pitanja postoji u vezi sa australijskim dingom.

Ukoliko je tačno da je on došao do Australije zajedno sa čovekom, pre 15000 do 20000 godina, u momentu kada je bio moguć prelazak čvrstim tlom, u najmanju ruku je čudno to što mu se izgubio trag u Indoneziji, koja je obavezno mesto ovog prelaska. Uprkos njegovom prisustvu, koje je u Australiji potvrđeno već 3000 godina, neizvesnosti vezane za njegovo poreklo objašnjavaju nejasnost njegovog mesta u klasifikaciji, bilo kao domaćeg psa koji se vratio u divlje stanje, Canisjamiliaris dingo, bilo kao zasebne vrste, Canis dingo.

Opirući se pripitomljavanju, dingosi ostaju na distanci, sami traže hranu, a od strane Aboridžina su odstranjeni iz lova. Rastuće interesovanje koje čovek pridaje poreklu pasa ipak nije unapredilo naša saznanja o pripitomljavanju. Poželimo da ovaj zanos potraje i sruši i poslednje komadiće našeg neznanja o poreklu našeg najvernijeg prijateja.

Enciklopedija Detaljni opisi ljubimaca
Veterinari Veterinar u tvom komšiluku
Odgajivačnice Pronađi pravog ljubimca
Pet šop Hrana i oprema za ljubimce

Content on this page requires a newer version of Adobe Flash Player.

Get Adobe Flash player

Pet šop

^ Vrh strane