Zaboravili ste šifru?
Niste registrovani? Iskoristite svoj postojeći nalog

Upoznajte građu psa

Izabrali ste svog psa zbog njegovog izgleda, slučajno ili iz sasvim ličnih razloga. Upoznajte ga što pre i što bolje! Psi su toliko različiti da je teško proučavati njihovu morfologiju i spoljašnost. Neke od njihovih osobenosti, kao oblik glave, način na koji drže uši ili rep, boja dlake takođe su i detalji koji omogućavaju da identifikujemo rase i da procenimo njihovu lepotu i eleganciju.

Poznavati svog psa takođe znači otkriti njegovu anatomiju i fiziologiju - identične za čitavu pseću vrstu - i razumeti kako se on kreće, diše, jede i vari hranu. Domaći pas, uprkos promenama kroz koje je prošao, ostaje mesožder i ova crta je modelirala njegovu adaptaciju. On je stvoren da brzo trči, da hvata i ubija svoj plen zajedno sa kompanjonima iz čopora. On je do danas sačuvao veliku sposobnost za trčanje, kao i izuzetnu finoću sluha i njuha, superiorne nad onima kod čoveka.

SPOLJNI IZGLED PSA

Morfologija, koju takođe nazivamo i proučavanjem spoljnog oblika, veoma je korisna kada želimo da ispitamo neki deo psa ili da, pak, uporedimo dve životinje. Iz razloga izuzetne varijabilnosti pasa, pridaje joj se velika važnost, upravo zato što postavlja osnove za estetske procene tokom takmičenja. Nekada ustanovljeni za konje, ovi termini se danas često koriste u opisivanju standarda, tj. utvrđenih normi za svaku rasu.

GLAVA I POLOŽAJ

Glava poseduje mnoge spoljne referentne tačke koje nose zaseban naziv. Ove referentne tačke, opisane na gore datom crtežu, imaju važno mesto u procenama koje se vrše prilikom prezentacije psa na takmičenjima, pri čemu je glava izvesno deo koji je najviše podložan varijacijama. Na glavi, stop označava razdvajanje između lobanje (sedišta centralnog nervnog sistema) i lica. Zavisno od psa, on može biti ili jako izražen i formirati jasan prelaz (npr. bokser), ili pak biti praktično odsutan (npr. hrt).

Ispred stopa, praktično ravna linija koja ide sve do gubice naziva se linijom nosnika, ona koja ide sve do prostora između ušiju naziva se linijom lobanje. Odnos dužina ovih dveju linija, kao i ugao koji one formiraju su parametri koji dobro opisuju morfologiju glave; oni se često koriste u standardima rasa. Razdaljina između zigomatičnih lukova, veoma jasnih koštanih ispupčenja koja se uvek mogu napipati između oka i uva definiše širinu glave, precizan je parametar koji dopunjava prethodna dva.

Zajedno sa širinom, često se priča o obimu glave.On odgovara krugu koji prolazi čelom, obrazima i grlom. Vrat, koji spaja glavu i trup, na morfološkom planu prezentuje malo važnih referentnih tačaka; za uzvrat, trup je bogat njima. Greben, univerzalno korišćena tačka za merenje veličine četvoronožnih sisara je zasigurno najvažnija referentna tačka. Iza grebena slede leđa, slabinski deo, a zatim sapi. Leđa podržavaju grudni koš, slabinski deo i trbuh, a sapi karlicu. Hipohondrium ili linija zadnjih rebara je linija koja sjedinjuje zadnji kraj poslednjih rebara; ova linija morfološki razdvaja grudni koš od abdomena.

Takođe, kuk predstavlja jedno od ispupčenja karlice, a ne zglob. Većina reči koje se koriste za opis spoljašnosti nogu dotiču se koštanih ispupčenja, veoma su brojna i precizna, za uzimanje mera, opisivanje linija ili izračunavanje uglova. Toliko o parametrima na kojima počiva proučavanje stavova (ili opšteg smera u kome su postavljene noge).

Što se tiče prednjih nogu, treba napomenuti da morfološki termin rame u stvari odgovara plećki, a ne samom zglobu u pravom smislu reči, koji se naziva ramenim zglobom. S druge strane, region šaplja (doručje kod čoveka) takođe se može nazvati i lažnim kolenom, kao što je to slučaj u morfologiji konja. Ne treba ga, dakle, pomešati sa kolenom kod čoveka, koje je zglob noge.

TRI TIPA PASA

Spoljašnje proučavanje pseće vrste omogućava razlikovanje tri velika morfološka tipa, u koje se mogu smestiti sve rase. Prvi tip se naziva srednjelinijskim; on se nalazi između kratkolinijskogidugolinjskog tipa.

Srednjelinijski tip se odlikuje izraženim stopom, jednakim i paralelnim linijama lobanje i njuške, uravnoteženim opštim obličjima. Ovaj tip predstavlja većina lovačkih pasa (npr. španijel, seter) ali, takođe, i veliki broj ovčarskih pasa (boseron, brieški ovčar, itd.).

Kratkolinijski tip se odlikuje veoma izraženim stopom, linijom njuške kraćom od linije lobanje, ugnutim profilom i kompaktnim i masivnim opštim obličjima. Ovaj tip obuhvata mnoge rase prilično velikih pasa tipa molosa (bul mastif, napuljski mastif), ali i veliki broj malih kućnih rasa (pekinezer, mops, francuski buldog).

Dugolinijski tip izdvaja se po iščezlom stopu, veoma dugoj liniji njuške, ispupčenom profilu i vitkom opštem obličju, sa dugim šapama. Ovaj tip obuhvata sve hrtove i neke kolije i terijere.

STAVOVI

Oni odgovaraju smeru u kome su noge postavljene u odnosu na tlo, kada je pas normalno oslonjen. Uvek se procenjuju posmatranjem psa sa lica, iz profila i otpozadi. Za svaku nogu definiše se vodeći pravac, prava linija koja spaja teorijsku tačku spajanja trup-noga (srednja trećina plećke za prednju nogu, zglob kuka za zadnju nogu) sa tačkom kontakta sa tlom. Da bi se ograničilo zamaranje zglobova i poboljšale performanse, ovaj pravac je teorijski vertikalan na obe ravni; ipak, kod nekih rasa, ovaj pravac može biti izložen devijaciji, a da se to ne smatra nedostatkom.

Za prednju nogu, samo je region podlaktice vertikalan na obe ravni. Gledano sa lica, linija koja polazi od vrha ramena, prolazi kroz podlakticu i šaplje i završava se šapom, mora biti vertikalna. Ukoliko je ova linija orijentisana ka spoljašnosti, kvalifikujemo kao suviše otvorenog spreda, suprotno, kvalifikujemo ga kao suviše zatvorenogili stegnutog spreda. Ukoliko su prednje noge usmerene ka unutrašnjosti, nazivamo ih uvrnute šape; ako su usmerene ka spoljašnosti, nazivamo ih izvrnute šape.

Ukoliko su podlaktica i lakat okrenuti ka spoljašnosti, kažemo da su prednji udovi prednji "o" stav (francuski). Iz profila, ukoliko je metakarpus dug i veoma nagnut, kažemo da je pas dugog i mekog došaplja; ukoliko je on kratak i vertikalan, kažemo da je strmo došaplje (često kod terijera). Za zadnje noge, samo je zadnje došaplje teorijski vertikalan na obe ravni. Gledano straga, linija koja polazi od vrha sedruh kurga, prolazi kroz vrh potkolenice i ide do šapa, mora biti vertikalna. Devijacije u odnosu na ovaj pravac povlače iste kvalifikacije kao i kod prednjih udova.

Treba napomenuti da su, kod zadnjih udova, široki stav šapa često praćena stegnutim, tzv. "kravljim" skočnim zglobovima. Iz profila, često kažemo da je pas nazad isturen, ukoliko je tačka kontakta sa tlom iza teorijskog vodećeg pravca (vertikalnog), ili, suprotno, sabljast, ako je ona ispred njega. Reč stopalo, koja označava ekstremitet zadnjeg uda takođe se upotrebljava i kada se u tekućem govoru govori o šaci.Ono može imati različite oblike.

ZUBI, UŠI, REP I DLAKA

Kada se radi o opisivanju psa, uzima se u obzir i više dragih elemenata: broj i veličina zuba, držanje i veličina uha ili repa, boja dlake. Ove osobenosti omogućavaju da se proceni lepota svake rase.

DENTICIJA

Psi, kao i svi mesožderi, poseduju denticiju koja je izuzetno prilagođena njihovom režimu ishrane. Ona se odlikuje izuzetnim razvojem očnjaka i nekih kutnjaka, mesožderskih, što celini daje zastrašujuću efikasnost u uzimanju i sečenju hrane. Odrastao pas ima 42 zuba, ili u polučeljusti: tri sekutića, jedan očnjak, četiri pretkutnjaka, dva kutnjaka u gornjoj vilici i tu u donjoj vilici. Sekutići su mali i imaju minornu ulogu; centralni sekutići se nazivaju sredsrednjacima a oni neposredno lateralni sekutići srednjaci, najzad, oni najlateralniji se nazivaju sekutići krajnjaci.

Iza očnjaka, pretkutnjaci i kutnjaci kod psa se često nazivaju pretkutnjaci, kutnjaci razdirači i postrazdirači, kako bi se naglasio značaj ovog para zuba koji se sastoji od četvrtog gornjeg pretkutnjaka i prvog donjeg kutnjaka. U stvari, ovi mesožderski zubi, kao prave prirodne baštovanske makaze, najvažniji su zubi kod domaćeg psa, pošto mu očnjaci više ne služe za ubijanje plena. Pretkoljači i koljači imaju ulogu sečenja; dok postkoljači pre imaju ulogu mrvljenja - kvalifikujemo ih takođe i kao tuberkularne zube. Gornji koljači i tuberkularni zubi imaju po tri divergentna korena koji ih, u slučaju apscesa, čine težim za vađenje od drugih zuba.

Kada je čeljust zatvorena, sekutići bi normalno morali da se poklapaju, sa laganom isturenošću gornjih, tako da donji očnjak dolazi ispred gornjeg, dok svi gornji pretkutnjaci i kutnjaci lateralno pokrivaju donje. U odnosu na ovo normalno preklapanje kod srednjelinijskog psa, postoji više devijacija: najčešća je kada donja vilica prelazi ispred gornje - onda kažemo da je pas sa podgrizpm. Ova devijacija je normalna kod mnogih kratkolinijskih pasa, ali je i česta nepravilnost kod drugih rasa (pudla, jorkšir). Nasuprot tome, kada je gornja vilica suviše isturena, kažemo da je pas sa predgrizom.

Kao i svi sisari, psi poseduju prvu mlečnu denticiju (32 zuba) koja se obnavlja (osim prvog pretkutnjaka). Sa druge strane, usled trošenja podarena im je morfologija koja evoluira. Ovo obnavljanje kao i kvarenje sekutića čine osnove određivanja starosti. Nekada veoma korišćena, ova praksa teži smanjivanju, zbog nepreciznosti. Ona ostaje interesantna samo kod štenadi, jer su pouzdani samo periodi izbijanja i zamene mlečnih zuba, bez obzira na rasu i pojedine pse. U stvari, trošenje u mnogome zavisi od tipa psa i njegove ishrane: tečna ishrana manje troši zube.

Kao i svaki sisar, mladi pas ima prvu mlečnu denticiju. Štene ima 32 zuba. Odrasli pas ima 42 zuba. Habanje zuba umnogome zavisi od tipa psa i njegove ishrane.

UVO

Uvo psa nije prost dodatak, nego pre pravi ukras koji, na određujući način, utiče na definisanje fizionomije životinje. Sasvim se podrazumeva da ovde korišćeni pojam uha ima smisao koji mu se dodeljuje u morfologiji: on odgovara usnoj školjki. Oblik, veličina i držanje uha su u velikom stepenu promenljivi i u tome slede veliku raznovrsnost izgleda pasa uopšte.

Držanje je osnovna karakteristika, koje se najlakše i opisuje, a omogućava da se razlikuju različiti tipovi. Uspravljeno uvo, pre svega, ukoliko odgovara originalnom držanju (onom vučjem), nije najrasprostranjenije; ono je naročita privilegija rasa koje su još uvek bliske svojim korenima, kao što je špic, i doprinosi vučjem izgledu koji imaju različiti ovčarski psi.

Po svojoj formi i veličini, uvo psa je veoma raznovrsno; ono ide od malog ravnostranog trougla špica do velikog trapeza, kao kod slepog miša, kod francuskog buldoga, preko ravnokrakog trougla kod nemačkog ovčara. Ne bi trebalo mešati prirodno uspravljeno uvo sa onim koje je uspravljeno posle kupiranja (sečenja ušiju); ova praksa je još uvek česta kod više rasa pasa čuvara i ovčarskih pasa.

Manje ili više oboreno držanje uha pratilo je fenomen pripitomljavanja. Proizvoljno je moguće, na osnovu uspravnog držanja, razlikovati poluuspravljeni tip kao kod šetlanda (ne više od polovine ušne školjke pada napred), oboreni tip kao kod foks terijera (veći deo ušne školjke pada napred, praveći štit) ili kod vipeta (uvo pada unatrag, naziva se ružinim) i oboreni tip, veoma raširen kod lovačkih pasa.

Ovaj poslednji tip poznaje brojne varijante zavisno od lokalizacije spoja uha (iznad nivoa oka ili ispod njega), udaljenosti uha u odnosu na glavu (u funkciji tonusa osnovne hrskavice ušne školjke), oblika i veličine uha. Kod skoro svih rasa, karakteristike uha su striktno definisane standardom. Možemo, uopšteno, smatrati da su negde oko uzrasta od godinu dana njihovi kvaliteti i nedostaci utvrđeni za stalno.

REP

Rep, nazvan još i bičem, pokazuje prilično veliku raznovrsnost kod pasa: oni ga nose manje ili više visoko, manje ili više je zakrivljen, otkriva nam se kao manje ili više debeo i manje ili više dug. Držanje, uz zakrivljenost, pokazuje se kao naročito karakteristično kod brojnih rasa i na jasan način učestvuje u izgradnji njihove originalne siluete. On se mora posmatrati kod psa u stavu, pri odmaranju, što je neophodan uslov, jer dobro znamo da rep psa izražava i najneznatnija njegova osećanja. Psi ga drže manje ili više opušteno, ili povučeno, kada se plaše ili se potčinjavaju, a dignuto ili zarolano ukoliko su uzbuđeni ili besni (ljuti).

Brojni ovčarski i psi čuvari rep nose oboreno, dok ga mnogi ptičari ili trkački psi nose podignuto i sabljasto. Kod ovih poslednjih, rep može lako da prelazi iznad horizontale, čim su na oprezu: oni ga, dakle, nose veselo, pa čak i vertikalno(ovo držanje je često i karakteristično kod terijera). Nastavljajući svoje kretanje naviše, rep se može uviti, pa čak biti položen na slabine, što se primećuje kod velike familije špiceva. Najzad, zapažamo izvestan broj osobenosti, kao što je kratak i kržljav rep kod buldoga ili udičast završetak repa, koji se zapaža kod različitih hrtova.

Retko je odsustvo repa, ili anurija; što je, na primer slučaj kod bobtejla. Suprotno, kod priličnog broja rasa, standard predviđa sečenje repa (kaudektomiju), čime se on skraćuje iz korisnih (manji rizici ranjavanja u lovu, na primer) ili, eventualno - iz estetskih razloga.

DLAKA

Dlačnim pokrivačem nazivamo skup psećih dlaka, sa aspekta njihove boje i dužine. Ona pokriva psa, njegov je ukras i može biti raskošna; izgleda kao da postoje beskrajni varijeteti dlake. Međutim, proučavano iz ugla genetike, dve komponente dlake, tj. priroda dlake i njena boja, pokazuju da je, zapravo, prilično ograničen broj osnovnih kombinacija. Svaka od njih može biti manje ili više nijansirana, što objašnjava poteškoće sa kojima se kinofili oduvek suočavaju prilikom opisivanja dlake i, konsekventno tome, mnoštvo termina koji se koriste u ove svrhe.

Što se tiče prirode, ili teksture dlake, situacija je prilično jednostavna: dlaka je duga ili kratka (manja ili veća dužina je sekundarna varijacija), meka ili oštra i, najzad, prava, talasasta ili kovrdžava. Dlaku, dakle, karakterišu njena tri svojstva: dužina, krutost, talasastost. Izvesne rase, koje imaju retku i kratku dlaku, ponekad se nazivaju "golokožim". Pitanje boje dlake je najkompleksnija stvar, ali sasvim pristupačna ukoliko joj se racionalno pristupi.

Godine 1982. na zahtev Centralnog kinološkog društva, profesor Deni sa Veterinarskog fakulteta u Nantu, predložio je novu nomenklaturu boja dlake, zasnovanu na najnovijim saznanjima iz genetike, koja, uz to, odgovara i prisustvu jednog ili više tipova dlake. Ovde su predstavljene osnovne crte ove nomenklature. Pre svega, postoje naročito jednostavne, takozvane primarne boje dlake, koje se sastoje od jednog jedinog tipa dlake. Ukoliko je ona depigmentirana, dlaka je čisto bela, ukoliko sadrži tamni pigment (eumelanin), dlaka je crna ili kestenjasta (takođe se kaže i smeđa ili boje džigerice), ukoliko poseduje svetli pigment (feomelanin), dlaka je riđa (nijanse ove boje su brojne, odakle i različiti termini, kao pozlaćena, crvena, kestenjasta, boja žita, narandžasta, itd.).

Pod uticajem naročitog gena, dva poslednja tipa mogu biti ublažena, pa tako dobijamo plavu (ublažena crna), bež (ublažena kestenjasta) i boju peska (ublažena riđa). Poslednja mogućnost primarne dlake postoji kada dlaka, riđa ili boje peska, na svome kraju sadrži tamni pigment, koji daje utisak senke na dlaci: radi se o karboniziranoj riđoj boji i karboniziranoj sivoj boji, koje su česte (kod nekih rasa ili nazivamo zečjom, jazavčevom itd. dlakom); takva dlaka ponekad daje utisaksivog.

Izvedene boje dlake sačinjavaju drugu grupu i složenije su od primarnih, jer su sačinjene od dva ili više tipova dlake. U nekim slučajevima, njihova bliska pomešanost daje iluziju jednobojnosti; tako, sivo potiče od jukstapozicije crnih i belih dlaka koje se javljaju sekundarno (štenad se rađa crna); boja sirove svile (kestenjasto i belo) i čilasta boja (riđe i belo) dobijaju se na isti način, ali su retke. Veoma su rasprostranjeni slučajevi višebojnedlake, tj. ovaj put formirana jukstapozicijom raznobojnih mrlja.

Tako nastaje dlaka sa paletom (najčešće riđa sa crnim paležom), markirana dlaka (na primer, crna sa riđim belezima, dobro poznata pod nazivom crna i vatrena), tigrasta dlaka (bringeures su tamne transverzalne pruge na riđoj osnovi) i šarena dlaka (zvana posebnom ili arlekinskom), čije su neke zone ublažene. Najzad, sve ove dlake, primarne ili izvedene, mogu sadržati bela polja, koja sačinjavaju kićanku: ona se nazivaju kićankama ili pegama.

Dosta često, kićanka je ukrašena malim, tamnim (mrlje) ili riđim pegama (šare), ili pak rasadom obojenih dlaka, crnih ili plavih (koje daju sivilo), riđih ili kestenjastih (koje daju crvenkastu boju). Dlaka igra esencijalnu ulogu u određivanju rasa, mada ona može varirati u okviru njih. Za većinu rasa, broj prihvaćenih boja dlake je ograničen, a neke su cenjenije. Takođe, u vezi sa ovim uvek je neophodno pažljivo čitanje standarda.

LOKOMOTORNI APARAT I NAČINI HODA

Skoro nepromenjen od nastanka vrste, osnovni skelet domaćeg psa sačuvao je funkcije njegovog divljeg pretka, mada su se njegove noge značajno izdiferencirale zavisno od rase. Nasuprot tome, mišići variraju od rase do rase: kao i kod čoveka, samo redovno vežbanje sa životinjom može da im istovremeno pruži snagu i izdržljivost.

Proučavanje lokomotornog aparata sukcesivno obuhvata proučavanje skeleta, a zatim, i mišića. Njihova celina kod psa doseže izuzetan stepen adaptacije na lov i trčanje. Iako je oblik skeleta izdiferenciran prema rasama, mišići veoma malo variraju od rase do rase.

SKELET

Kao kod svih kičmenjaka, glavna osovina je oformljena kičmenim stubom, koji je kod psa sačinjen od sedam vratnih, trinaest grudnih, sedam slabinskih, tri spojena krsna i dvadesetak repnih kičmenih pršljenova. Snaga i gipkost pokreta koje ova osovina omogućava karakteristične su za sisare mesoždere. Grudni pršljenovi, mada dvostruko brojniji od vratnih i slabinskih, ne čine najduži segment. Mnogo kraći, oni obezbeđuju koheziju grudnog koša, podršku za kardiorespiratorni aparat, čak i prili¬kom žestokih pokreta životinje.

Pas svoju gipkost duguje vratu i slabinama, a ne leđima. Iako su izvesno kraći, devet prvih grudnih pršljenova ne poseduju ništa manju središnu dorzalnu ispupčenost: tmastih nastavaka koštanih izraštaja koji se lako mogu napipati. Celina ovog izraštaja spolja formira region grebena. Grudni koš sastoji se od trinaest rebara, od kojih se devet pridružuje grudnoj kosti. Ova grudna kost ima osam segmenata: sternalni manubrium spreda, centar grudi i hifoidni izraštaj straga, koji odvaja region grudi od trbušnog regiona. Glava je složena koštana celina, organizovana oko dve velike šupljine: encefalične i facijalne šupljine.

Tako razlikujemo takozvane kosti "lobanje" (potiljačna, temena i slepoočna su najpoznatije) i takozvane kosti "lica" (gornjoviličnu, čeonu, sekutićnu, nosnu, jagodičnu i donjoviličnu, koje su najvažnije). To su kosti lica koje su najviše podložne rasnim varijacijama. Široke nosne šupljine smeštaju nosne roščiće, fine koštane lamele obložene kako nazalnom, tako i olfaktivnom sluzokožom. Prednja noga ima tu osobenost da nema pravi zglob sa trupom; u stvari, skapula (lopatica) je, kao jedina kost u plećnom pojasu (pas nema ključnu i korakoidnu kost), samo priljubljena uz toraks, a pridržana je snažnim mišićima.

Ova skapula (velika pljosnata kost) ima opipljivo ispupčenje, skapularni greben, a na nivou ramena završava akromionom, koji se takođe može opipati. Kost prednje noge je humerus (ramena kost); on ima ispupčenje, veliku tuberkulu, koja sa akromionom označava region vrha ramena. Podlaktica se sastoji od dve priljubljene kosti, radiusa i ulne (lakatne kosti i žbice) koje, za razliku od čovečijih, ne obrću jedna na drugoj da bi okretale ruku. Najvažnije ispupčenje ove kosti je olekranon ulne, koji označava vrh lakta (lakatna kvrga).

Prednja noga, veoma izdužena i kompaktna, spreda je formirana prvenstveno od kostiju šaplja, skupine sedam koščica organizovanih u dva reda, od kojih je ona najviše u pozadini (pomoćna kost) lateralno opipljiva, a zatim od kostiju došaplja i najzad od prstiju, kojih je pet, a palac jako redukovan.

Zadnja noga pokazuje pre svega moćni karlični pojas, formiran fuzijom tri kosti (stidne, sedne i crevne kosti). Dva ogranka iliuma oslanjaju se na krsnu kost i ograničavaju liniju sapi, dok sedne kvrge označavaju vrhove stražnjice. Karlica je uzglobljena sa butnom kosti u nivou poluloptaste šupljine, acetabuluma, koja odgovara glavi butne kosti. Femur, butna kost, ima opipljiv reljef, trohanter, koji je smešten lateralno od glave butne kosti.

Zglob kolena, kao složeni zglob, sjedinjuje butnu kost, sa jedne strane, i sa celinom koju čine tibia (golenjača), petela (čašica) i fibula (lišnjača) sa druge strane. Lišnjača, koja je veoma tanka, ne obezbeđuje nikakvu podršku. Stopalo se organizuje, kao i šaka, u tri segmenta: tarzus, celina koščica od kojih ona najviše po strani, kalkaneus, pravi ispupčenje sa zadnje strane skočnog zgloba da bi oformila vrh potkolenice; zatim došaplje i, najzad, prsti, kojih ima četiri i koji su pribrani.

MIŠIĆI

Najmarkantnija prilagođavanja arhitekture skeleta na trčanje su sledeća:

- gibak i snažan kičmeni stub
- organizacija zglobova koja, radi veće efikasnosti trčanja, privileguje pokrete pregibanja i istezanja na štetu pokreta rotacije i širenja sagitalne ravni (nestanak ključne kosti, sjedinjeni radius i ulna, redukovana lišnjača, spojeni prsti);
- izduženost i očvrslost šake i došaplja, koje omogućavaju da se sačuva dužina noge, rasterećujući ga pri tom, dok su najznačajnije mišićne mase izdignute u blizinu trupa. Mišići, pokretači celine, veoma su brojni i nejednaki u pogledu funkcionalnog značaja;

takođe je lakše klasifikovati one najvažnije prema njihovoj ulozi nego dati njihovu iscrpnu listu:

- mišići koji zatvaraju vilicu: slepoočni i maseter su među najmoćnijima u organizmu, jer omogućavaju psu da vrši pritisak viši od 200 kg/cm2;
- mišići pregibači vrata: brahiocefalični i sternocefalični;
- mišići opružači kičmenog stuba: zajednička masa slabinskih i vratnih mišića leđa;
- mišići pregibači slabina: trbušni mišići (spoljni, unutarnji i pravi kosi mišić abdomena) i mišići psoas;
- mišići opružači prednje noge: brahiocefalični, supraspinalni;
- mišići pregibači ruke: veliki leđni, brahialni triceps;
- mišić opružač podlaktice: brahialni triceps;
- mišići pregibači podlaktice: brahialni biceps, brahialni mišić;
- mišići opružači došaplja: antebrahialni kranialni mišići;
- mišići pregibači došaplja: antebrahialni kaudalni mišići;
- mišići opružači stegna: sedalni;
- mišić opružač noge: femuralni kvadriceps;
- mišići pregibači noge: ishiotibialni mišići, od kojih je najvažniji femuralni biceps, gastroknemiusi;
- mišići pregibač došaplja i opružači prstiju: tibialni kranialni mišići;
- mišići opružači došaplja i pregibači prstiju; tibialni kaudalni mišići.

NAČINI HODA

Pas se, zahvaljujući svom celokupnom lokomotornom aparatu, kreće trima vrstama hoda:
- korakom, najsporijim načinom hoda, pri kome stalno održava tri tačke dodira sa tlom;
- kasom, klasičnim načinom hoda kod lovačkog i ovčarskog psa;
- galopom, najbržim načinom hoda.

Svaki od njegovih načina hoda može se razložiti i analizirati terminima mišićne mehanike, čija je osnovna sekvenca za jednu nogu uvek ista, bez obzira na način hoda. Tako, ukoliko razložimo npr. galop, razlikujemo pre svega fazu suspenzije, tokom koje ni jedana noga ne dodiruje tlo, zatim fazu održavanja, tokom koje prednja noga podupire telo i održava zamah i, najzad, fazu propulzije, tokom koje zadnja noga daje dinamički impuls.

Ukoliko se bliže analizira svaka od ovih faza, primećujemo da se, tokom faze suspenzije, prednji ud priprema za dočekivanje. Ud je uopšteno angažovan ka napred, kako bi pronašao oslonac što je moguće dalje, delovanjem brahiocefaličnog mišića, koji povlači vrh ramena daleko napred, kao i delovanjem svih mišića opružača. Tokom održavanja, prednji ud pre svega amortizuje pritisak (pregibanje različitih koštanih žbica), a zatim produžava zamah kontrakcijom brahialnog tricepsa i antebrahialnih kaudalnih mišića.

Paralelno sa ovim poslednjim stadijumom, zadnja loža se angažuje ispod tela (pregibanje kičmenog stuba i karlice delovanjem mišića psoas), a ud se isteže da bi produžio iskorak. U fazi propulzije vidimo kako stupaju u akciju najsnažniji mišići u organizmu: sedalni mišići i femuralni kvadriceps. Sveukupno i naglo istezanje uda praćeno je istezanjem kičmenog stuba koje naglašava pokret (dejstvo zajedničke slabinske mišićne mase). Kas se razlikuje od galopa činjenicom da pas nije nikada u suspenziji, momentu tokom koga se sva četiri uda nalaze iznad tla. Kas je smenjivanje faza održavanja i suspenzije. Sam korak se razlaže na dve simetrične faze, tj. fazu pomeranja leve dijagonale, koja je praćena pomeranjem desne dijagonale.

Razvoj mišića zadnje lože izraziće, dakle, sposobnost psa za brzo kretanje (treba precizirati da levom dijagonalom nazivamo spoj prednjeg levog i zadnjeg desnog uda, a desnom dijagonalom spoj prednjeg desnog i zadnjeg levog uda). Refleksno povezivanje ovih različitih faza daje efikasnost trčanju; štaviše, pas u svakom momentu može da modifikuje i smenjuje skokove, okrete, galop, kas, i druge, a da pri tome ne gubi na snazi.

Pas veoma lako skače u vis i u dalj. Nije tako dobar skakač kao mačka, delimično zato što ne može da upravlja svojim noktima niti da savija šape. Međutim, on može da nauči da skače služeći se svojom težinom za postizanje zamaha. U vodi se on kreće prirodno, praveći pokrete kao pri kasu.

ORGANI I APARATI

Kao i svi sisari, pas ima opštu organizaciju organa sličnu čovekovoj. Ipak, neki detalji su kod njega specifični i objašnjavaju neke od aspekata njegove fiziologije. Ove osobenosti je često važno poznavati da bi se bolje objasnile njegove svakodnevne potrebe.

Fiziologijom nazivamo funkcionisanje organizma. Fiziologija psa je slična čovekovoj u domenu disanja, cirkulacije i ekskrecije. Varenje, termo-regulacija i disanje su različiti.

APARAT ZA VARENJE

Digestivni trakt je prostrani kanal koji, čitavom svojom dužinom, modifikuje i asimilira izvesne sastojke pojedenog zalogaja. Njegova anatomija blisko zavisi od režima ishrane.

Kod psa, on uvek pokazuje osobenosti specifične za mesoždere: malu dužinu i razvijenost pripojenih žlezda (jetra, pankreas). Sa početkom u ustima, digestivni trakt se proteže duž jednjaka, koji hranu odvodi do želuca, ne transformišući je. Spoj jednjaka i želuca, smešten upravo iza dijafragme, naziva se kardia. Želudac, velike zapremine kod psa, luči priličnu količinu želudačnog soka. Njegov položaj i veličina variraju u funkciji količina hrane koju pas unese.

Pri svemu tome, njegov završni rog, pilorus, fiksiran je u udubljenju sa desne strane. Želudac rastegnut obrokom, "obešen" između svoja dva fiksna roga, može ponekad, pri naglim pokretima, naročito kod krupnih rasa, da se prevrne, uvrne i tako blokira varenje i probavu. Ovo dešavanje predstavlja jedan od najčešćih i najtežih motiva za urgentno konsultovanje. Na pilorus se nastavlja tanko crevo. Ono je podeljeno na tri segmenta nejednake dužine, ali konstantnog prečnika (oko 2 cm): najpre dvanaestopalačno crevo, kratak segment (60 cm) u obliku slova U čiji se jedan ogranak nalazi u udubljenju sa desne strane; zatim jejunum, najduži segment (4 m kod psa srednje veličine), koji zauzima slobodan prostor koji su drugi organi ostavili u trbušnoj duplji; najzad, ileum, kratak segment (20 cm), koji obezbeđuje vezu sa debelim crevom.

Tanko crevo ima najvažniju ulogu u varenju; ne samo da apsorbuje većinu hranljivih matenja, nego i svojim izlučevinama doprinosi regulisanju varenja. Dvanaestopalačno crevo je najsloženiji segment; ono prihvata žučne i pankreasne kanale, a takođe reguliše i kontrakcije želuca. Debelo crevo, dugo oko 60 cm sa prečnikom od 3 do 4 cm, takođe je podeljeno na tri segmenta: uzlazno debelo crevo, poprečno debelo crevo i silazno debelo crevo, koje dospeva u karlicu i dobija naziv rektum, pre nego što se preko anusa poveže sa spoljašnošću.

Sva creva su podržana u podlumbalnom luku pomoću vezivno- vlaknastih pločica, manje ili više zategnutih zavisno od segmenta. Tako su dvanaestopalačno i poprečno debelo crevo fiksirani, dok su jejunum i silazno debelo crevo pokretljiviji. Trajanje varenja u crevima je oko 24 do 36 sati, ali ono umnogome zavisi od režima ishrane.

Pošto pas - kao i čovek - ne vari celulozu, obroci koji je sadrže u velikim količinama redukuju trajanje varenja. Kod psa su žlezde koje nazivamo pripojenim veoma velike zapremine, jer u velikim količinama luče sokove neophodne za varenje belančevina i masti kojima je bogata ishrana mesoždera, jetra je potpuno sadržana u ugnutoj kupoli koju formira dijafragma: ona se može samo veoma teško napipati, jer je skrivena rebrima; proteže se sve do leve strane, jer je velike zapremine.

Sam pankreas je prilepljen na desno ispod lumbalnog luka u rukavcu dvanaestopalačnog creva. Dve analne žlezde, smeštene potrbuške i bočno u odnosu na anus, nemaju nikakvu ulogu u varenju, nego psima omogućavaju međusobno prepoznavanje putem veoma jake sekrecije. Ove žlezde, koje se učestalo začepljavaju, često mogu da se razviju u apsces.

KARDIORESPIRATORNI APARAT

Kardiorespiratomi aparat se, kao i kod svih sisara, sastoji od srca i dva plućna krila. Desne šupljine srca (pretkomora i komora) primaju krv iz čitavog tela i snabdevaju pluća krvlju bogatom ugljendioksidom, dok leve šupljine sabiraju krv bogatu kiseonikom koja dolazi iz pluća i zatim je redistribuiraju po čitavom organizmu.

Dva plućna krila, od kojih se svako sastoji od više režnjeva, zauzimaju najveći deo grudnog koša, a da se pri tome ne protežu na dijafragmu. Srce zauzima središni položaj u grudnom košu, između trećeg i šestog rebra. Ono je lagano iskrenuto u odnosu na sopstvenu osu; tako su desna pretkomora i komora smeštene više napred, dok se leva i desna komora nalaze više u pozadini.

Leva komora ima mnogo deblju pregradu nego desna. Zalisci odvajaju pretkomore od komora; među njima se mitralni zalistak (koji odvaja leve šupljine) javlja kao najkrhkiji i često "okida" srčanu insuficijenciju kod pasa u godinama.

Srednja učestalost otkucaja srca je 90 pulsiranja u minutu, mada ona može dostići i više od 200 otkucaja tokom većih napora. Ova učestalost umnogome zavisi od starosti, gojaznosti i utreniranosti životinje. Respiratorna učestalost, pri odmoru, izračunata je između 15 i 20 udisaja u minutu, ali može premašiti i 100, dok pas dahće. Do dahtanja dolazi kada se povećava telesna temperatura psa; ono uzrokuje isparavanje pljuvačke iz usta, što ima osvežavajuće dejstvo za psa.

Respiratorna učestalost se lako meri, zahvaljujući naizmeničnom kretanju grudnog koša. Srčana učestalost može se izmeriri bilo palpiranjem trbušnog dela grudne pregrade, bilo palpiranjem pulsa sa unutarnje stranje butine, tj. na mestu prolaska butne arterije

UROGENITALNI APARAT

Bubrezi, organi za izlučivanje, nalaze se ispod slabina, u trbušnoj duplji. Levi bubreg je smešten malo unazad i više je odvojen od podlumbalnog luka nego desni. Lučeći mokraću, putem filtriranja krvi, bubreg obezbeđuje održavanje fizioloških konstanti (urea, mineralne soli, voda, i sl.). Njegova disfunkcija je česta kod pasa u godinama.

Mokraća se sakuplja pre svega u loži bubrega, a zatim se sprovodi do mokraćne bešike, putem uretera. Mokraćna bešika kod psa može biti istegljiva, što mu, teorijski, onemogućava često mokrenje. Mokraća se, najzad, izbacuje kroz ureter, koji je kod mužjaka dugi kanal kroz koji prolazi i sperma, dok je kod ženke kratak i nezavisan.

Mužjak

Testisi su u niskom perinealnom položaju. Oni stalno funkciomšu posle puberteta. Spermatozoidi koje oni luče skupljaju se u epididimisu, dugoj svijenoj cevčici priljubljenoj uz testis, a zatim se tokom parenja izbacuju u odvodni kanal. Odvodni kanal sprovodi spermu sve do karlice, na nivou vrata bešike, gde se nalazi velika žlezda sa dva režnja, prostata. Smeštena u dnu karlice, ona okružuje ureter i često hipertrofira s godinama. Prostata ejakulatu dodaje obilan sekret tokom koitusa.

Ureter se kod mužjka sastoji iz dva dela, jednog kratkog - takozvanog membranoznog - u karlici i jednog dužeg - takozvanog sunđerastog - u penisu. Penis je formiran od šupljikavog tela koje se oslanja na kost, kost penisa, u obliku izvrnutog žleba na oluku, u kome je smešten ureter. Penis se završava veoma izduženom žlezdom, na čiji se završetak pripaja ureter. Sama žlezda poseduje značajne erektilne kapacitete; ona konstantno održava penis u vagini tokom čitavog trajanja erekcije.

Ženka

Ženka poseduje dva jajnika, od kojih je svaki smešten u blizini bubrega. Nalaze se u masnoj kesi i pričvršćeni su snažnim ligamentom. Svaki jajnik oslobađa otprilike pet jajašaca tokom perioda ovulacije, tj. dva puta godišnje, što se normalno događa između devetog i trinaestog dana od početka gubljenja krvi. Ova jajašca dospevaju do roga materice, gde se eventualno oplođuju, a zatim u matericu.

Uterus kuje se sastoji od dva duga roga i veoma kratkog tela. Rogovi materice (prosečnog prečnika 1 do 2 cm pri mirovanju) polaze iz sublumbalnog dela i dosežu do ulaska u karlicu. Tokom gestacije, njihov prečnik je upetostručen; oni, dakle, zauzimaju veći deo trbušne šupljine. Posle dva meseca gestacije, veoma brzo involuiraju da bi ponovo dosegli svoj početni položaj. Materica se završava grlićem materice, koji povezuje matericu sa vaginom. Vagina i njen vestibulum formiraju okuku, koja otežava pregled grlića prirodnim putem.

Vestibulum se završava vulvom, koja je, zbog vaginalne okuke, ventralno izmeštena u odnosu na dno karlice. Kuja doji svoju štenad pomoću pet pari dojki, koje se pružaju od grudnog do preponskog regiona. Proizvodnja mleka počinje tokom štenjenja, ali do nje ponekad može doći otprilike dva meseca posle estrusa, a da i nije bilo gestacije: tada govorimo o laktaciji nervne skotnosti ili pseudogestacije. Ovi poremećaji su benigni, ali do njih često dolazi .

ČULNI ORGANI

Među svim fizičkim sposobnostima pasa, njegove čulne sposobnosti su oduvek fascinirale čoveka. Ćulo mirisa je kod psa izvesno najjače razvijeno čulo. Pošto počiva na više od 200 miliona olfaktivmh ćelija (čovek ih ima samo 5 miliona), koje pokrivaju znatnu površinu formiranu od nazalnih roščića i čeonih sinusa, čulo mirisa kod psa prepoznaje hiljade različitih nijansi tamo gde čovek ne oseća ništa. Osim toga, dahtanje izaziva naizmenično kretanje vazduha i mirisnih supstanci u no¬snim šupljinama i tako uvećava olfaktivnu moć. Čovek upravo zbog ovog čula trenutno upotrebljava lovačke pse, pse tragače, pse za slučaj lavine, pse za otkrivanje eksploziva ili droge, pse koji idu u potragu za gomoljikama (vrsta gljiva).

Čulo sluha je takođe razvijeno čulo. Zahvaljujući, između ostalog, i veličini i pokretljivosti ušne školjke, kao i volumenu bubne opne, pas bolje opaža zvukove nego čovek, a naročito je to slučaj sa ultrazvukovima. Ovo objašnjava korišćenje ultrazvučnih pištaljki (između 20 000 i 35 000 herca), koje omogućavaju da se pas dovede u stanje pripravnosti bez pravljenja ikakve buke. Treba napomenuti da spoljni slušni kanal formira krivinu, čiji je jedino vertikalni deo lako pristupačan tokom čišćenja rukom. Bubna opna se tako nalazi zaštićena na dnu horizontalnog dela, ali je podložna eventualnom nagomilavanjucerumena.

Ćulo vida kod psa je slabije nego kod čoveka; zapravo, pas vidi drugačije. Pošto je mrežnjača psa siromašnija ćelijama čulnih tvorevina čepića, ona efektivno lošije opaža boje; međutim, pošto je bogatija ćelijama čulnih tvorevina štapića, ona mu daje izrazitu prednost za posmatranje u sumrak. S druge strane, bočniji položaj oka smanjuje stereoskopijsko viđenje kod psa (odgovorno za percepciju ispupčenosti), ali uvećava njegovo vidno polje (250° u odnosu na 160° kod čoveka). Čulni organi omogućavaju psu da opaža spoljni svet i da odgovara na mnogostruke informacije koje prima. Njegove sposobnosti umnogome variraju zavisno od uzrasta i rase.

Enciklopedija Detaljni opisi ljubimaca
Veterinari Veterinar u tvom komšiluku
Odgajivačnice Pronađi pravog ljubimca
Pet šop Hrana i oprema za ljubimce

Content on this page requires a newer version of Adobe Flash Player.

Get Adobe Flash player

Pet šop

^ Vrh strane