Zaboravili ste šifru?
Niste registrovani? Iskoristite svoj postojeći nalog

Novi direktor: Vuk Bojović II #43

Na sastanku je dogovoreno da ceo slučaj bude raspravljen na presdtojećoj sednici Komisije za predstavnike i predloge Skupštine grada. A direktor Bojović je insistirao sednici prisustvuju svi potpisnici peticije, da bi mogao da se suoči sa njima, ali neizostavno i predstavnici štampe, kako bi javnost o svemu bila obaveštena.


Delegacija nezadovoljnih radnika Vrta, koja je 7. februara 1987. godine došla na sednicu sa namerom da dokaže sve nepravilnosti na koje se žalila, prisutnima je ponudila, u najmanju ruku, neobučnu priču, koju sutradan prenele sve novine.

Politika 8. februara 1987. godine, u tekstu Podrška direktoru Zoo vrta, piše:

"Kakve veze imaju bolesna foka i odbegli poskok sa samoupravljanjem? To su mogli da se zapitaju i članovi Komisije za predstavke i predloge Skupštine grada pred kojima se našlo pismo 12 radnika Zoološkog vrta sa optužbama na račun direktora Vuka Bojovića.

Ljubica Popović, veterinar i predsednik sindikalne organizacije, govorila je o poljuljanim međuljudskim odnosima koji traju već dugo, možda čitavu deceniju (Bojović je došao prošlog maja) i onda latinskim nazivima potkrepljivala bolesno stanje foke u dotrajalom bazenu. Tema za temom i - Komisija je saznala da nije prijatno šetati Vrtom kada se zna da iza grma može da se ukaže neka od zmija begunaca (za kratko vreme sve su, doduše, uhvaćene), ali da druga direktora ne bi trebalo blatiti jer je od njegovog dolaska poboljšan izgled cele Zoo-oaze podno Kalemegdana.

Reč je dobio i Miodrag Simić, jedan od pogođenih radnika:

- Molim vas, ne možemo za primer rodbinske veze zaposlenih u Vrtu da budemo samo moj otac i ja. Ima tu još dva bračna para, zatim dvojica braće, stričevi, pa kumovi - nabrojao je Simić i požalio se da ne razume zašto on kao i do sada ne bi mogao da bude i blagajnik i likvidator i referent za zavođenje u poslovne knjige, kada je to nekada radio.



Mileta Radojević, zamenik pravobranioca samoupravljanja Grada, pratio je šta se u Zoološkom vrtu događalo i pre dolaska novog direktora, pa je podsetio da je bilo predloga za uvođenje privremenih mera. Od prinude upravo se odustalo u poslednjem trenutku, došao je Bojović i promene su postale vidne: staze i kavezi čistiji, životinjski fond bogatiji. A ispravljeni su i mnogobrojni propusti u samoupravnim odnosima: doneti pravilnici o sistematizaciji radnih mesta, raspodeli ličnih dihidaka, što je godinama pre toga bila misaona imenica. Iako je mogao da napravi i veću razliku, direktor Bojović je, po Radivojevićevim rečima, ostavio da odnos između najveće i najmanje plate bude jedan prema 2,5".

Dnevni list Ekspres Politika istog datuma, 8. februara 1987. godine konstatuje da su potpisnici peticije "pobrkali lončiće", da "naviknuti na sveopštu raspuštenost, optužuju direktora za uzurpaciju" i da je jedina zamerka koju mu stavljaju na dušu to što boravi na radnom mestu, među zidinama Kalemegdana, od jutra do večeri.

Epilog ovog događaja mogao se i očekivati: Prvi zahtev koji je kolegama u poslu postavio Bojović bio je da se, uz njegovu pomoć, u neke druge radne organizacije presele svi oni koji ne vole životinje i posao koji rade, a da u Vrtu ostane ekipa spremna na izazove i borbe koje predstoje. Ubrzo nakon pomenute sednice svi potpisnici peticije, na čelu sa bivšim direktorom, jedan po jedan, napustili su Zoološki vrt. Radivoje Tričković je penzionisan, a ostali su ili promenili radnu organizaciju ili dali, odnosno dobili, otkaz.

Od trenutka kada je stupio na mesto direktora Vuk Bojović je danima smišljao šta sve da učini da bi 6,5 hektara, koji su mu povereni, doveo više posetilaca i zanimljivih sadržaja kako bi obezbedio više para, s obzirom da od prodaje ulaznica i od finansiranja iz tankih komunalnih fondova, kao jedinih izvora prihoda, nije moglo ni da se opstane, a kamoli da se pristupi korenitim uređenjima i nabavci novih životinja. A i jedno i drugo je bilo neophodno tim pre što je te 1986. godine Zoološki vrt slavio značajan jubilej - pola veka postojanja!

Novca nije bilo, ali ono što nije koštalo ništa, što se moglo preduzeti i bez para, bilo je - zasukati rukave i latiti se metle.



Ceo Zoološki vrt je zarastao u šikaru, korov i kiselo drvo. Na prostoru između današnjih kaveza sa kozorozima i obližnjeg zida bujala je prava džungla kroz koju ljudska noga nije mogla ni da prođe. Iz tog gustog rastinja tek se nazirao jedan stepenik. Insistirajući da se na tom mestu napravi staza, direktor Bojović je radnicima dao rok od nekoliko dana da se kompletna površina rsakrči, da se proseče kiselo drveće (pojedina stabla su u prečniku premašivala i trideset centimetara) da se raščisti korov. Kada je sve to učinjeno, pomenuti prostor je odjednom dobio potpuno drugačiji izgled. Pojavila se kaldrma kao svedočanstvo da je staza upravo tu nekada i postojala. Nastavilo se i sa raščišćavanjem drugih delova pa su postepeno počele da se naziru konture nekadašnjeg Vrta, Vrta koji je pre pet decenija tako stručno i svevremenski projektovao inženjer Aleksandar Krstić. Trebalo je dalje samo poštovati njegovu zamisao, slediti je i nadograđivati u istom pravcu. Vuku Bojoviću je to bilo jasno.


Nastavak priče o dolasku Vuka Bojovića na mesto direktora Beo zoo vrta možete pročitati sledeće srede.

Ostale priče iz Beo zoo vrta možete pronaći ovde.

^ Vrh strane