Zaboravili ste šifru?
Niste registrovani? Iskoristite svoj postojeći nalog

Novi direktor: Vuk Bojović III #44

Kako je Zoološki vrt svojevremeno bio osmišljen kao kombinacija botaničke bašte i životinjske oaze, zateklo se tu i veoma retkog i dragocenog drveća, nažalost, prepuštenog zubu vremena i samoodržanju. To je bio sledeći zadatak koji je pred svoje saradnike postavio novi direktor - uređenje zelenih površina. Nabavljene su nove sadnice, posejana trava, potkresano i zaštićeno staro rstinje, zasađeno cveće. Vrt je polako počeo da se pretvara u sređen i uređen prostor.


Dopisima se Bojović obratio Elektrodistribuciji Beograd 10. jula 1986. godine i Beogradskom vodovodu i kanalizaciji, nedelju dana kasnije, 17. jula 1986. godine. Od Elektrodistribucije je tražio izmeštanje samonosećeg kabla postavljenog preko Zoološkog vrta na koji je bio vezan i zabavni park Kalemegdan, pošto je kabl ružio estetski izgled parka i ugrožavao sigurnost, kako posetilaca tako i životinja, jer je bio opušten.

Beogradskom vodovodu i kanalizaciji je uputio zahtev za izdavanje uslova za povezivanje kišne kanalizacije Zoo-vrta sa gradskom kanalizacijom u kome napominje da se zbog konfiguracije terena Zoološkog vrta kišne vode slivaju na najnižu kotu terena odakle protokom izlaze na ulicu Donjogradski bulevar, što je želeo da spreči.

Prelistavajući više nego oskudnu arhivu koju je zatekao, novi direktor je pronašao dokument koji datira još iz vremena osnivanja Zoološkog vrta, u kome se navodi da je ta organizacija nosilac prava korišćenja na jednoj od dve poslovne zgrade, koje se nalaze u sastavu Zoološkog vrta, dok pravo korišćenja druge zgrade pripada Gradskom zelenilu. Naime, kada je 1936. osnovan Zoološki vrtizgrađena je i upravna zgrada, površine 365 kvadratnih metara, koja se nalazila u produžetku već postojeće zgrade Gradskog zelenila. Zgrada je osim poslovne imala i stambenu namenu, pošto su u prostorijama na spratu živeli direktori Vrta sa porodicama, od osnivanja pa sve do Milorada Medenice, kada je ta tradicija prekinuta. Tako je stajalo na papiru, međutim, u stvarnosti je situacija bila nešto drugačija.Radna organizacija Zoološki vrt Grada Beograda je od poslovnog prostora koristila samo tri nekonforne kancelatije, ukupne površine 30 kvadratnih metara, dok se u ostatku zgrade širila uprava Gradskog zelenila.



Suočen sa tako apsurdnom situacijom u kojoj jedni nisu imali ni minimum za obavljanje delatnosti, dok drugi nisu znali šta će sa prostorom, presavio je Bojović tabak i obratio se Izvršnom savetu skupštine Stari grad sa zahtevom ustupanja prava korišćenja poslovne zgrade, odnosno, za prvo vreme, makar njene polovine.

Dovijao se Bojović na sve načine kako da uradi što više bez ikakvih materijalnih sredstava. Umetnik po profesiji, a pritom i dugogodišnji prosvetni radnik, došao je na ideju da objenini edukativno i korisno. Napravio je nacrt kućice za ptice koji je, uz zvaničan dopis, polovinom maja 1986. godine prosledio direktorima svih osnovnih škola u Beogradu, sa idejom da učenici u okviru predmeta opštetehničko obrazovanje rasplamsaju takmičarski duh izrađujući kućice za ptice. Najbolji i najuspešniji radovi bi kasnije bili smešteni u kaveze i krošnje drveća Zoološkog vrta.



Odaziv ovoj akciji premašio je sva očekivanja. Ubrzo su na adresu Vrta počele da stižu stotine šarenih kućica izrašene spretnim dečjim rukama sa mnogo mašte i ljubavi. Još jednom se pokazalo da Beograšani, a posebno oni najmlađi, vole svoj Zoološki vrt i da su spremni da daju svoj doprinos njegovom opstanku i unapređenju.

Nastavak priče o dolasku Vuka Bojovića na mesto direktora Beo zoo vrta možete pročitati sledeće srede.

Ostale priče iz Beo zoo vrta možete pronaći ovde.

^ Vrh strane